Нека вам је срећна Крсна Слава Свети Никола !!!

U Rapćanima se kriju megalomanski nadgrobni spomenici

U Rapćanima postoje mramori ili stećci o kojima se veoma malo zna. Sve do danas ostalo je tajnovito i u narodu bajkovito, pa su predanja prenošena s koljena na koljeno, kao što je priča da pokojnike koji su tu sahranjeni čuvaju poskoci.Pominjanje postojanja mramora (stećaka) na području opštine Derventa vezano je za sela Osinju, Crnču, Polje, Detlak i Veliku Sočanicu, a preko rijeke  Ilove, da ih ima u Krnjinu i kod crkve u Jelanjskoj. Ovi mramori su zapušteni ili uništeni i nisu očuvani, pa se njihovo postojanje ne može sasvim tačno potvrditi.Mjesno stanovništvo je kamene ploče ili blokove, to jest nadgrobne spomenike, uništavalo. Tako sada mramora više skoro nigdje i nema.

Daleko od javnosti i interesa arheologa, u selu Rapćani kod Dervente, nalazi se mjesto gdje postoje mramori, to jest veliki kameni blokovi, kao nadgrobni spomenici. Ovo mjesto se nalazi na kamenitom brdašcu iznad rječice Lupljanica, a u blizini se nalazi selo Donji Detlak, gdje su već utvrđeni arheološki lokaliteti poput starog groblja iz srednjeg vijeka na brdu zvano Repište i ostali arheološki detlovački lokaliteti, kao što su Ambarine, srednjovjekovni manastir, tumulusi iz Bronzanog doba i drugo, što znači da ovi lokaliteti imaju neku zajedničku davnu vremensku vezu i postojanost, što trebaju da potvrde stručnjaci – arheolozi. Mještani ovo brdašce nazivaju kamenjar ili kamenik, zbog kamenja koje se tu nalazi. Brdo je obraslo šibljem i visokom travom, sa prostranim livadama, koje se nazivaju Soburine. O kamenju i Soburinama narod ima svoja pripovijedanja i predanja.

– Ovaj veliki kamen pokraj puteljka, moj otac je htio da podigne i odveze  kući. Kad je vidio da ispod  ima tri kostura, nije više to dirao. I drugi su pokušavali, pa kad su se uvjerili da je tu groblje, nisu odnosili kamenje, kaže Simeun Mitrić iz Rapćana. Simeun je čuo od starijih ljudi da se ispod brda nalaze sobe. Pričalo se da su to bile ostave za hranu ili velike grobnice, gdje su sahranjivani važni ljudi iz tog vremna. Zbog ovih soba, sve njive okolo se nazivaju Soburine. Etnolog, Milenko S. Filipović u svojim zapisima pominje: ”Na Kremeniku u naselju Kalenderovci ima Džinovsko groblje. Tu su nekad bila tri, a sada je samo još jedan nadgrobni spomenik – stećak.” Postoji mogućnost da se baš radi o ovom mjestu, jer u Kalenderovcima, barem za sada, niko nije mogao da pokaže navedno mjesto zvano Kremenik, gdje se nalazi “džinovsko groblje” sa velikim kamenim blokovima. Moguće je da to što ljudi nazivaju “sobama” zaista bilo groblje uklesano u kamen ili neki duhovni hram davnih predaka, gdje se održavao vjerski ritual ili molitva, što svakako za sada nije istraženo i arheološki obrađeno. A ko zna, možda je tu bila neka tvrđava, tada nekog vlastelina sa velikim prostorijama-sobama. Prema riječima Simeuna Mitrića u narodu se vjeruje da je tu iznad groblja bila neka gradina i da su ispod uklesane odaje – sobe u kamen. Priča se da zmije otrovnice, to jest poskoci, kojih ima na tom mjestu mnogo, čuvaju tajne ulaza na vrata u soburine, gdje počivaju nepoznati pokojnici.

Ipak sve je još uvijek zavijeno tajnama i predanjima koje narod prepričava, a zaintresovanih nema ni da se pokuša razotkriti tajna kamenih blokova u Rapćanima.

Dotle će poskoci i dalje da se zavlače po kamenju i čuvaju soburine od uljeza, dok će lisice da prave jame u dubini ispod brda, kojih tu, kažu mještani, ima više nego igdje na drugom mjestu i mogu se vidjeti u svako doba dana.

Savko Pećić Pesa

Живковића азна

На цртежу је тзв. Живковића азна, онако како је се ја сјећам.О азнама у нашем селу сам помало и раније писао, а оваквих извора воде у Пољу има бар шест. Ову малу грађевину над 

чистим природним површинским извором воде саградио је пок. Ђоко Живковић. Вода са ове азне је изузетно хладно и освјежавајућа, а сјећам се да смо је захватали и пили из малог

металног лончића бијеле боје са црвеним туфницама около. Лончић је стајао изнад воде на бетонском поклопцу азне. Около прилаза азни је било наслагано плочасто камење да се не поквасе ноге или обућа када се извору прилази. Са ове азне у прошлости су се водом снабдијевале многе породице или косци и ратари који су радили на околним њивама и шумама.

Храм светих Петра и Павла у Пољу-некад и сад

Храм светих Петра и Павла са звоником-изглед са југа

Времешна надстрешница на гробљу у Пољу иако лијепа и 

архаична, нажалост, већ представља опасност за све који је користе

А овако ја замишљам изглед православне цркве брвнаре

која је у Пољу постојала прије ове цркве изграђене 1936.

БРНАЧА, ДРЉАЧА, ЗУБАЧА

СТАРЕ ПОЉОПРИВРЕДНЕ АЛАТКЕ

Ех, шта је то овако на њиви,па се два јарана сједећи одмарају. 

То је брнча, дрљача, зубача. Како год назовеш име јој је истог значења. Служила је или служи за брнање, дрљање или зубљење орања,то јест узоране бразде.

Првобитно су биле направљене од дрвета са дреновим клиновима ,а онда су клинови додати жељезни, да би на крају се производиле брначе потпуно жељезне.
Брначу је вукла воловска, рјеђе коњска запрега, јер коња је мало било у власништву већине домаћинстава на селу.

На брначу ,дрљачу или зубачу да би јаче и дубље притискала у земљу, стављао се пањ, који је био учвршћен поклапушом. Брнача се покретала захваљујући  превртуши и потркуши, десно и лијево на косо у облику роба, како би захватала већу површину замљишта и могла тако окренути на овратини.

Савко Пећић Песа

Igra koja se sa velikim žarom igrala nekada i u Polju - Održana 5. pirizijada

Dervenćani i Prnjavorčani udruženi u očuvanju tradicije

Već petu godinu u nizu Dervenćani i Prnjavorčani udružili su se u namjeri da očuvaju sjećanje na tradicionalnu igru piriza i pale. I ovog septembra okupili su se u Kalenderovcima kod Žutog mosta, gdje su piriz zaigrale, pored domaćina, i ekipe iz Donjeg Detlaka, Štrbaca, Palačkovaca i Dervente.

– Ove godine je bilo jako veliko interesovanje, tako da je naše lokalne izletište bilo premalo za sve ljubitelje ove stare igre. Pobjedila je ekipa iz Kalenderovaca koju su činili Subić Brane, Stanić Brane i Todorić Mladen. Drugoplasirana je bila ekipa iz Štrbaca, a trećeplasirana iz Dervente. Bilo je lijepo druženje, a trajalo je cijelo poslepodne, jer su sve ekipe igrale međusobno, kaže Marko Đuraš, jedan od organizatora.

Piriz i pala se igraju na ravnom terenu, velike površine, a pored igrališta potrebni su i jedan duži štap, od oko pola metra, zvan “pala”, te jedan kraći, od petnaestak centimetara, zvani “piriz”. Na određenom mjestu bi se postavilo obilježje ukopano u zemlji, do kojega je trebalo dobaciti piriz odbijen palom s razdaljine od najmanje 10-11 metara. Onaj ko bi pogodio što bliže meti, a to se mjeri stopama, koracima ili upravo palom, bio bi pobjednik.

Derventa cafe

Zvonik hrama Svetih Petra i Pavla u Polju

Pomalo smo o zvoniku naše crkve pisali i u postu "Slika za istoriju našeg naroda" prije nekoliko dana. Stari drveni zvonik napravljen je vjerovatno daleke 1936. godine, a uništen je 1992. godine.
Ja sam ga skicirao prema sjećanju, nadam se koliko-toliko uspješno. Pored crteža prikazujemo i malu fotografiju novog, sada postojećeg, zvonika.

 

Савко Пећић-КАО ЕТНО СТАРИНА ВРАЋАЈУ СЕ ВОДЕНИЦЕ

            Основан иницијативни одбор у коме је и познати глумац Слободан Ћустић.

            На територији општине Дервента све је више воденица које клопарају на потоцима и рјечицама причајући причу из давнина када се без њих није никако могао замислити живот. Поточаре углавном граде људи који воле чисту животну средину и етно старине, као што су воденице.

        Било је некад воденица и на великим ријекама, као што је Укрина, са огромним колом и великим лопатицама, које су покретале велике жрвњеве и могло се за један дан самљети пуно жита. Познати су били млинови, Спасојевића и Марића млин у Доњим Церанима на Укрини, па Ђурендића млин на Илови, као и Дражића млин на Драшану. Било их је узводно од Кулаша и низводно до Брода на Укрини више од 40, а највећи са три покретна кола и лопатицама записано је да је био у Беглуцима, гдје је огромна брана била и као љетни прелаз преко ријеке. Од свих млинова на Укрини још увијек је једино очуван Миловановића млин у Дријену.

Миловановића млин на Укрини у Дријену

            На сваком већем потоку и рјечици прављене су воденице поточаре, а највише их је било на рјечици Вочи у Великој Сочаници. Старији људи причају да је скоро свако домаћинство из Сочанице на Вочи имало своју воденицу. Биле су једна до друге. Данас постоји и очувана је само једна, звана Рачваш.               

       На рјечици Лупљаници је било пуно воденица. Позната је она у Тешића барама, Новаковића воденица, гдје се за вријеме Другог свјетског рата трговала са соли, јер на други начин сва подкрњинска села нису могла набавити ову важну животну намирницу.

Ентузијасти, заљубљеници и љубитељи етно старина окупили су се у Тешића барама на рјечици Лупљаница код поточаре Драгољуба Брестовца, која је недавно обновљена и пуштена у рад. У разговору и угодном боравку поред чисте воде родила се идеја о формирањуУдружења воденичара општине Дервента. Основан је и иницијативни одбор у саставуДушан Нединић, Драгољуб Брестовац, Слободан Ћустић, Бранислав Ђекић, Миро и Споменка Марић, Томо Нединић и Боро Ђукић. За предсједника иницијативног одбора је изабран Душан Нединић.

            Интресантно, ову идеју је веома радо подржао наш познати глумац Слободан Ћустић, сада директор Београдског народног позоришта у Београду. Он ће купити дио земљишта у Тешића барама и правити своју воденицу.

            – Нигдје љепше није као у свом родном крају. Овдје је све слађе а поготово брашно са воденице. Сурутка, сир, млијеко са кукурузом ме подсјећа на дјетињство и одлазак на воденицу поточару на рјечицу Осињица и поток Страшинац, потом на укринске вирове и велике воденице, каже Слободан Ћустић и истиче да ће својим ангажовањем помоћи овом                Удружењу како би Тешића баре истински постале мјесто гдје ће се окопљати људи у чистој животној средини.   

            Основни циљеви овог удружења биће да се ангажују на очувању природне средине, као што су чисти потоци, рјечице и ријеке са својим природним љепотама, као иочување етно традиције мељаве жита на начин како су то радили наши прадједови и дједови и производња здраве хране за личне потребе, као и за изношење на тржиште, каже предсједник иницијативног одбора воденичара Душан Нединић.

           Сви воденичари који желе могу постати чланови овог удружења, а први задатак и јесте да се окупи већи број како би се одржала оснивачка скупштина Удружења воденичара.

Подршка овој инцијативи стиже са свих страна, па чак из других општина, кажу у иницијативном одбору.

        Фотографије и текст : Савко Пећић Песа

Gledišta - Polje u dalekoj prošlosti

Derventski kraj u dalekoj prošlosti

Rimsko doba
( 47.god.pr.Kr. – 480. g. pos.Kr. )

Postoji mišljenje da je Gaj Julije Cezar 47. godine prije Krista prošao s vojskom krajeve u srednjem toku rijeke Save, kada je za buduće Rimsko Carstvo osvojio dijelove južne Panonije. Rimska vlast je, međutim, bila nešto solidnije organizirana u zapadnim dijelovima ( na pr. oko Siska), dok su Oserijati, Breuci i  Skordisci bili pod nešto manjim pritiskom rimskih legija. Ipak, oni su osjetili opasnost od rimske penetracije na ovom teritoriju, pa su 6. godine poslije Krista pod vodstvom breučkog plemenskog prvaka Batona podigli ustanak. Borbe su trajale do 9. godine, nakon čega su Rimljani definitivno osvojili krajeve južne Panonije, a time i  područje Posavine. U širem području oko Dervente otkriveni su tragovi rimskih naselja, a ono najbliže gradu jest u Polju.
Od Dubočca, preko Gradca i Polja vodio je, kako se čini, jedan vicinalni put prema Kulini i  Božincima, pa se u Podnovlju vezao na dolinu Bosne. Drugi sličan put vodio je od Polja prema Grku, Gradini u Vrelima i  Klakaru, gdje je postojao prijelaz preko Save, od kojega je ostala sačuvana stražarnica na lokalitetu Kamen. Važna putna stanica nalazila se u Doboju, gdje je izgrađeno veliko utvrđenje u prostoru bliže ušću Usore. Na području Kobaša izgrađeno je naselje pod imenom Urbate, a u Slavonskom Brodu naselje Marsonija, što potječe od imena rijeke, koja još i  danas nosi to ime (Mrsunja).

Alojz Benac
Đuro Basler

www.napredak-derventa.ba

Бојан је снимио и манастир Тавна

Покладе-мачкаре у Броду-ко би нас подсјетио на шалу и смијех ако не дјеца-зато су имали пуне корпице слаткиша

 

Зврчаљка

Сјећате ли се ове дјечије играчке? Овакву ми је, мало проширеног зупчастог ваљка, правио  отац у дјетињству, а ми дјеца смо трчећи и зврчећи помало нервирали наше баке и дједове. Звук који даје зврчаљка, када се окреће, веома је јак а данас сличну играчку можемо да видимо и чујемо на разним утакмицама као навијачки реквизит. Ову на слици купио сам у Словенији, у Постојнској јами (дословно).

 

Обичај свећења водице

Обичај свећења водице је древни народни обичај код православних хришћана. Те обичаје памтимо дуго, од самог нашег рођења. Сјећам се да сам се, као дијете, веома радовао овом "догађају", јер сам знао да ћу од попа Нове Петровића који је долазио у наш крај да свети водицу, добити прегршт бомбона. Знам да су се и остала дјеца јако радовала томе.

Када селом иде поп да свети водицу, у селу се створи посебна атмосфера ужурбаности, нестрљења, свечаности и сталног очекивања попа. Жене, док мало извирују на пут, вире иза завјеса, уређују кућу и чисте двориште, довикују се и питају да ли иде поп. У вријеме када је на селу било далеко мање новаца или материјалних ствари, домаћини и њихове породице су се бринули о томе да се не осрамоте, тј. да попу "не дају мало". А давало се свашта, ко је имао новаца дао би попу, ко није имао новаца дао би јаја, сланине, шунку, кобасицу или већ нешто. Сељани су имали веома велико поштовање, али некако и страх од попа. Међутим, од попа Новице није страховао нико. То је био веома благ човјек који је волио и шалу, дијелио је разне савјете укућанима, дјеци је давао по пуне шаке бомбона и миловао нас по глави смијешећи нам се, а ако од домаћина добије и само лијепу ријеч - био је задовољан и није приговарао. 

Када се свети водица са попом обично иде од куће до куће и његов помоћник - црквењак, а домаћини на сто треба да изнесу мало кукурузног брашна у једној здјели, у другу здјелу наспу воде која се свети и потребан је струк босиљка. У брашно се пободе једна свијећа коју запали црквењак када поп почне са молитвом. Молитва не траје дуго, а у току ње поп благосиља кућу и укућане и пожели им да у кући буде слога и напредак, да се кућа умножи, да добро роди љетина и да стока буде здрава и напредна. Умакаљем струка босиљка у воду и "шкропљењем" укућана по глави, те бацањем водице босиљком по соби и кућном свецу, наставља се обред при ћему сваки укућанин љуби крст.

По садашњим обичајима, попу се углавном на крст даје симболични прилог за цркву у новцу.

Поп, црквењак и домаћини се учтиво растају, а онда сљедећа кућа дочекује попа.

У нашем селу је обичај да се освећена водица чува у боци у кући, до идућег свећења, а онда да се њоме напоји стока, што се односи и на брашно.

Ових дана се свети водица, па сам направио један пригодан снимак који ћу подијелити са вама.

Zanimljiv, praktičan i brz način slaganja drva za zimu

 

Обичај урезивања крста на храсту при уласку погребне колоне у Шипрачко гробље

 

ПРАЋКА – ШЛАЈДЕР

Posted on 27. март 2016.

ПРОСТА  ДЈЕЧЈА  ПРАЋКА – ШЛАЈДЕР

Ми,  дјеца са села у непосредном додиру с  природом, а и поприлично суровим искуствима живота, стално смо нешто смишљали и правили, дрвене пушке, пиштоље, стрелице, праћке – тзв. шлајдере, дрвене мачеве,  дрвена колица,  изрезбарене штапове, свирале и пискове од врбовине, разне пуцаљке на барут, карабит, чепаре од зове – зовике, дрвенасте биљке (sambucus nigra) , правили смо пириз и палу као спортске реквизите  и друго.  Имати предмет сопствене ручне израде у дјечјем свијету значио је престиж, био је знак мајсторства и стваралаштва.  Наравно, с благом дјечјом завишћу гледало се на власнике било које новотарије код  другога!

Дрво као метеријал било је примарно, јер  жељезо се тешко налазило, а и алат за обраду био је недоступан дјеци. Сем дрвета, било нам је доступно блато свих квалитета, посебно оно од иловаче које је било погодно за израду „топова“ од блата. Оно што је највише  коришћено у дјечјим играма, али и у слободном боравку на ливади чувајући стоку, била је праћка, звана шлајдер.  Разумије се, била је то играчка опасна, не само по мачке, врапце и друге ситне птице, него и по све оно што је од стакла, а богме, било је чворуга по глави и разних међусобних повреда по тијелу. Учитељи и родитељи нису били наклоњени том нашем „оружју“, кад се догоди незгода,  било је казни, рација и одузимања опасних предмета.

Праћка је бацачко оружје. Као пројектили служили су нам каменчићи, шљунчићи, комади тврде земље, уломци цигле, цријепа, коштице, плодови ситног воћа, куглице од тијеста и блата, дрвени комадићи и слично.Сваки, и мање вјешт дјечак, лако је   могао направити праћку. Довољно је наћи рашљасто дрво, мало јачег конца,  гумени каиш, парче коже. Тешко је тада било наћи погодну гуму па смо ју изрезивали најчешће од старих унутрашњих зрачница (шлауфа) од бицикала. У моје вријеме бицикли су били права ријеткост, а зрачнице су се користиле и за друге намјене. Ваљало се некако снаћи. Данас дјеци индустрија прави модерне праћке  од пробраних материјала, али  најдража је стара обична  праћка дјечје израде! Оригинал је оригинал!

Теодор Трифуновић

СТАРЕ БАКИНЕ КУХИЊСКЕ КУТИЈЕ

Posted on 17. мај 2015. | 

На полицама  и креденцима стајале су овакве, и њима сличне,  бакине лимене кутије за зачине, за мирођије како смо говорили.  Наравно, с обзиром на танки њежни недовољно заштићени лим,  најчешће их рђа мало нагризла, поготово оне које би се  нашле близу соли или које су често додириване сланим или мокрим рукама. У свеопштем сиромаштву бакиње кухиње ове кутије су биле права раскош облика и боја, али још више израз извјесне модерности и техничког напретка.

Старе бакине кутије у низу уз које смо одрастали

Обојена дрвена соленица или шећерница 

За со су се користиле дрвене кутије од куване буковине, али и других врста дрвених дашчица, увијек с предње стране украшене стилизованом сличицом цвијета, неке вињете, етно-мотива итд. Неки су на дрвету усијаним жељезом уписивали за што је намијењена:  „шо“, „шећер“ и сл. Сеоски столари правили су ове кутије у разним величинама и облицима. За задњој страни   био је  повишени дио с рупом да би се кутија могла објесити о ексер забијен у зид. У том смислу оне су биле самостојеће у односу на лимене кутије у низу које су по величини поредане на неку подлогу.

Ево и оних живљих боја

Керамика је дошла касније, вјероватно је била скупа, а пластика још није угледала свијет бакине кухиње. Нама дјеци најзанимљивије су биле оне у којима је држан шећер, кога никад није било у изобиљу па су наше крађе  биле оштро критиковане, а богме зад зафали за колаче, било је и веће  гужве. Ето  тако једноставни предмети врло пластично освјежавају сјећање на прохијало вријеме, на један начин живота  чија је љепота и вриједност била баш  у тој једноставности.

Теодор  Трифуновић

Посавски ћилим из Обудовца-рај за очи

Ручни рад Босиљке Драгичевић, р. Павловић - прва половина 20. вијека

СТАРА НОШЊА

 

Стара српска ношња из Велике Сочанице, с примјесама утицаја у новије вријеме шокачке ношње на слици у боји. Израда прегача са дугим ресама и ових попречних цвјетића, котурић на челу, и оваква обућа нису оргинални дијелови српске ношње.Оргинална стара српска ношња је приказана на слици два. Обична рубина и марама са једноставним украсима на порубу оковратника. На првој слици је оргинални зубун израђен од сукна и обојен у црно, као што је каук и рубина на жени која сједи.Ту су и вјенчићи од цвијећа на глави, као и украси на прсима. Вјероватно се радило о некој свечаности поводом неког свеца, што је био обичај да се посебно украшава, односно китиодора, која се носи на збор. 

Још једна карактеристика ношње овог краја је дјечак са српском шајкачом, што је била ријеткост средином прошлог 20. вијека, једноставно због теже набавке ове капе, јер је није било на тржишту у овим крајевима.

Фотоси : Страница ФБ Велика Сочаница.
Фотос у средини : Радојка Лазаревић Ђукић  
Текст: Савко Пећић Песа

TV K3: Koncert izvorne muzike u Sportskod dvorani 28. decembra