Живковића платица

Овако се ја присјећам тзв. Живковића платице преко рјечице Љешнице у Пољу. Платица је служила за прелаз пјешака преко ријеке (а, богами, преносили су се и бицикли). Ове платице више нема, а налазила се на Љешници код велике шуме Тукови и спајала је Поље и Жеравац. Звала се Жиковића платица, јер су у њеној непосредној близини у Жеравцу биле куће Живковића. Преко ње су најчешће прелазили мјештани засеока Старчевићи, Татари и Ђекићи да би стигли на аутобусну станицу за Дервенту или Брод која се налазила у Жеравцу или до продавнице (тзв. задруге), али и мјештани Жеравца да би "попријеко" дошли у Поље - послом или на Славу...

Гроздановића азна - онако како је се ја сјећам

Prvi snijeg ove jeseni pao 2. decembra

 
Prve snimke snijega poslao
nam je Bojan Balaban.

Живковића азна

На цртежу је тзв. Живковића азна, онако како је се ја сјећам.О азнама у нашем селу сам помало и раније писао, а оваквих извора воде у Пољу има бар шест. Ову малу грађевину над 

чистим природним површинским извором воде саградио је пок. Ђоко Живковић. Вода са ове азне је изузетно хладно и освјежавајућа, а сјећам се да смо је захватали и пили из малог

металног лончића бијеле боје са црвеним туфницама около. Лончић је стајао изнад воде на бетонском поклопцу азне. Около прилаза азни је било наслагано плочасто камење да се не поквасе ноге или обућа када се извору прилази. Са ове азне у прошлости су се водом снабдијевале многе породице или косци и ратари који су радили на околним њивама и шумама.

Lijepo vrijeme za pašu

Ovakav prizor sve rjeđe možemo vidjeti u Polju, pa i u okolnim mjestima. Prije par dana snimili smo konjče Bore Stjepanovića na paši u blizini njegove kuće. Mislim da Boro nikada od djetinjstva nije bio bez konja iako ga vrlo rijetko preže i sa njim ne radi ništa osim što ga gaji iz ljubavi prema ovoj plemenitoj životinji.

Храм светих Петра и Павла у Пољу-некад и сад

Храм светих Петра и Павла са звоником-изглед са југа

Времешна надстрешница на гробљу у Пољу иако лијепа и 

архаична, нажалост, већ представља опасност за све који је користе

А овако ја замишљам изглед православне цркве брвнаре

која је у Пољу постојала прије ове цркве изграђене 1936.

Прелет птица преко Поља на југ забиљежили смо 8. и 10. новембра

Spisak nogometnih/fudbalskih klubova po opštinama - Derventa

Postao/la spale » 20 jun 2015, 16:46

DERVENTA Tekstilac Derventa, Obućar Derventa, Kožarac Derventa, 1.Maj Derventa, 19.April Derventa(Nova Derventa-19.April-Jedinstvo-19.April), Mladost Modran, Budućnost Begluci, Zadrugar Bosanski Dubočac, Radnik Zelenike(Mladost-Radnik), OFK Tetima Tetima, Mladost Tetima, Polet Omeragići, Bosna Višnjik, Mladost Žeravac, Markovac Kuljenovci, Jedinstvo Kulina, Borac Bosanski Lužani,Polje Polje(Lješnica-Polje), Zadrugar Bišnja,Sloga Bunar(1.Maj-Crvena Zvijezda-Sloga), Borac Osinja, Lug Lug(Seljo-Partizan-Lug), Omladinac Bijelo Brdo, Gradac Gradac, Sloga Kostreš, OFK Agići Agići, Partizan Turski Lužani, Sava Pjevalovac, Borik Trstenci, Napredak Novi Lužani, Omladinac Mišinci, Bratstvo Vrhovi, Sloboda Velika Sočanica, Proleter Crnča, 27.Juli Kalenderovci, 4.Juli Pojezna, Šušnjari Donji Šušnjari, Balkan Gornja Lupljanica, Radnik Gornja Bišnja, Jedinstvo Derventa(Ukrina TT-Jedinstvo), Sloga Derventa, Hajduk Derventa, Sloga Potočani, Ukrina Novo Selo

Zadnja izmjena: spale, dana/u 21 jun 2015, 00:33, ukupno mijenjano 1 put.

Izvor : forum.sportsport.ba

Тркља

Тркља је мала дрвена конструкција која се у прошлости користила за слагање сијена које се претходно сушило дан-два. Састојала се од 3 косо пирамидално учврћена комада дрвета дебљине до 10 cm - дужине cca 2 m и 3 комада водоравно положених комада нешто тањег дрвета која су повезивале косе комаде. Повезивање комада дрвених шипки рађено је жицом или ексерима. Преко водоравних комада су стављана још 2 - 3 комада дрвета који нису били нићим везани за остале, а служили су као импровизовани под тркље.

Прије "изума"  и примјене тркље осушено сијено се слагало у (на) пластове који су били купасто сложене хрпе сијена без икакве потпоре. Сијено у пластовима није могло дуго да се држи, јер се дешавало да на њиви закисне или га резнесе љетна олуја. Због тога се гледало да пластове домаћини у што краћем времену склоне са њива и код куће сложе у сијено (садију сијено). Пластови су се са њива одвозили воловима или коњима тако што се испод пластова стављао тзв. подвор или плаз за који су се конопцима везали на два мјеста . 

За сушење покошене траве често су се раније користила и стабла дрвећа која се заоштре и посаде у земљу, а сијено се слаже на дијелове дрвета који стрше из стабла напоље до 1 m. (скраћене гране)

На тркљи је то ипак било другачије. Сијено на тркљи је могло на њиви стајати дуже вријеме , јер је било одигнуто од земље, унутар тркље је било боље повезано и испретплетено, те је тако било боље заштићено од кише, влаге и вјетра. Тркље су се углавном појавиле након што су се почели користити и трактори, јер су они могли помоћу тзв. вила подићи тркљу од земље и носити је до мјеста гдје се сијено складиштило за зиму. У нашим крајевима је било различитих врста и облика тркаља и такође и различитих назива за ово пољопривредно помагало. Тако су оне у неким крајевима називане и "бркље".

Ову тркљу смо снимили код Стјепана Стјепановића

БРНАЧА, ДРЉАЧА, ЗУБАЧА

СТАРЕ ПОЉОПРИВРЕДНЕ АЛАТКЕ

Ех, шта је то овако на њиви,па се два јарана сједећи одмарају. 

То је брнча, дрљача, зубача. Како год назовеш име јој је истог значења. Служила је или служи за брнање, дрљање или зубљење орања,то јест узоране бразде.

Првобитно су биле направљене од дрвета са дреновим клиновима ,а онда су клинови додати жељезни, да би на крају се производиле брначе потпуно жељезне.
Брначу је вукла воловска, рјеђе коњска запрега, јер коња је мало било у власништву већине домаћинстава на селу.

На брначу ,дрљачу или зубачу да би јаче и дубље притискала у земљу, стављао се пањ, који је био учвршћен поклапушом. Брнача се покретала захваљујући  превртуши и потркуши, десно и лијево на косо у облику роба, како би захватала већу површину замљишта и могла тако окренути на овратини.

Савко Пећић Песа

На Љешници ћуприја

Ћуприја на Љешници, између Поља и Жеравца у засеоку Татари, ова која је представљена на мом скромном цртежу, изграђена је, мислим, раних педесетих година двадесетог вијека. Прије ње је на овом мјесту била и љеса, потом само платица, а вучна кола са запрегом прелазила су ријеку кроз корито пар метара низводно.

Имала је, као што видите, девет потпорних стубова који су били повезани дрвеним дијеловима. Горњи дио носиле су три дугачке греде које су се пружале преко ступаца. По њима се биле положене фосне које су клиновима биле повезане са гредама. Преко фосни, при крајевима биле су пружене двије веома јаке штафле (димензија рога нпр.) и оне су биле причвршћене за фосне као граничници. Сва грађа на ћуприји била је од храстовине. Ћуприја је могла да поднесе заиста велике терете, али је средином седамдесетих 20. вијека већ урадила своје и била је баш оштећена и руинирана, несигурна за прелазак, јер су се већ у употреби у селу појавили трактори, самоходне косачице, аутомобили...Након неког времена није се уопште ни могло прелазити преко, па је као привремено рјешење довучена једна жељезна травезна-колико се сјећам ширине једва да може проћи „фићо“ и то ако возач отвори врата и вози самом лијевом ивицом травезне, а у бољој варијанти да сувозач изађе и пажљиво показује возачу куда да се лагано помјера и креће.

Ова ћуприја се налазила само неколико метара узводно од садашњег моста, а и сада се у кориту Љешнице виде остаци њених стубова. Својевремено, раније, педесетак метара узводно од ове ћуприје била је и воденица, али о њој ћемо писати ускоро. Средином седамдесетих година, ћуприја је обновљена и направљен је мост који служи и данас, али је и он сада дошао у фазу распада, па му је хитно потребна обнова. Ћуприју су обновили и направили мост мјештани Поља, Жеравца, општина Дервента, а готово све радове извела је инжињеријска јединица ЈНА из касарне „Здравко Челар“ у Дервенти.

Цртеж, наравно, ни не може бити 100 посто вјеродостојан, али када сам га завршио, погледао, видим ипак сам погодио основне линије старе ћуприје.

Igra koja se sa velikim žarom igrala nekada i u Polju - Održana 5. pirizijada

Dervenćani i Prnjavorčani udruženi u očuvanju tradicije

Već petu godinu u nizu Dervenćani i Prnjavorčani udružili su se u namjeri da očuvaju sjećanje na tradicionalnu igru piriza i pale. I ovog septembra okupili su se u Kalenderovcima kod Žutog mosta, gdje su piriz zaigrale, pored domaćina, i ekipe iz Donjeg Detlaka, Štrbaca, Palačkovaca i Dervente.

– Ove godine je bilo jako veliko interesovanje, tako da je naše lokalne izletište bilo premalo za sve ljubitelje ove stare igre. Pobjedila je ekipa iz Kalenderovaca koju su činili Subić Brane, Stanić Brane i Todorić Mladen. Drugoplasirana je bila ekipa iz Štrbaca, a trećeplasirana iz Dervente. Bilo je lijepo druženje, a trajalo je cijelo poslepodne, jer su sve ekipe igrale međusobno, kaže Marko Đuraš, jedan od organizatora.

Piriz i pala se igraju na ravnom terenu, velike površine, a pored igrališta potrebni su i jedan duži štap, od oko pola metra, zvan “pala”, te jedan kraći, od petnaestak centimetara, zvani “piriz”. Na određenom mjestu bi se postavilo obilježje ukopano u zemlji, do kojega je trebalo dobaciti piriz odbijen palom s razdaljine od najmanje 10-11 metara. Onaj ko bi pogodio što bliže meti, a to se mjeri stopama, koracima ili upravo palom, bio bi pobjednik.

Derventa cafe

Дрва сложена за зиму - "нема зиме"

Fotografija našeg naroda za istoriju

Nikada do sada nisam vidio ovu fotografiju. Ona je iz 1936. godine i najvjerovatnije je snimljena prilikom osveštanja tada novoizgrađene pravoslavne crkve - hrama Svetih Petra i Pavla u Polju (pored pravoslavnog Šipračkog groblja).  Prije ove zidane crkve na istom mjestu je bila crkva brvnara. Ispred crkve se okupio brojni vjerni narod i napravili su zajedničku fotografiju. Iako  ne uspijevam nikoga prepoznati, po oblicima i karakteristikama lica sa priličnom sigurnošću bih mogao reći - E ovo je Milošević, ovo Grozdanović, ovo je sigurno Arsenićka.., jer dobro poznajem kasnije pretke koji nose slične crte lica. Iz fotografije se može mnogo toga zaključiti npr. o brojnosti pravoslavnog vjernog puka, o narodnim nošnjama, o "praćenju mode", o ravnopravnosti polova, o pozitivnom stanju duha ovog naroda.... Crkva je prvobitni oblik zadržala i do današnjih dana, samo je zvonik sada bitno drugačiji. Onaj tadašnji se održavao (iako raskliman, kako ga se ja sjećam) do 1992. godine kada je porušen, a na njegovom mjestu je 1994. obnovljen i izgrađen ovaj sadašnji metalni. Stari zvonik je bio izrađen od hrastovog drveta, jakih četvrtastih stubova, pomalo stilski obrađene daske i sa drvenim krovom.

Fotografiju je pribavio Željko Stjepanović od izvijesnog Arsenovića, presnimio je i uvećao, a ja sam presnimio tu uvećanu, pa je sve to vjerovatno uticalo na oštrinu slike. U svakom slučaju ovo je jedan od najljepših dokumenata iz naše istorije.

Fotografija naroda ispred pravoslane crkve u Polju 1936. godine (vidi se i dio zvonika)

Fotografija pravoslavne crkve sa novim zvonikom, u Polju, 2011. godine 

VRIJEME JE PUNOG CVJETANJA ZOVE - PRAVIMO ČAJ!

Čaj od zove možemo pripraviti i od svježeg cvijeta zove, ali ipak češće cvjetove osušimo u hladovini i na svježem vazduhu, spremimo obično na hladnom mjestu u papirnim fišecima i tokom zime pripremamo čaj. Za 2 - 3 dl čaja potreban je jedan cvijet zove. Voda se zagrije da proključa, potom se malo ohladi da bude topla i njome se prelije cvijet u šolji. Vrlo brzo, nakon samo nekoliko minuta, voda počne da mijenja boju i za najviše 10-ak minuta čaj je gotov. Cvijet se odstrani ili se procijedi, pa možemo čaj servirati. Nije preporučljivo čaj sladiti, ali ako baš hoćete neka to bude sa vrlo malo šećera ili meda. Takođe, ako neko voli, čaju može dodati i jednu krišku limuna radi još boljeg okusa.
Živjeli!

A kako mi pravimo sok od zove!

Potrebno je : 25 cvjetova zove, 5 litara vode, 4 kg šećera, 5 kesica limuntusa.
Prvo stavimo vodu da proključa, potom je potpuno ohladimo.
Cvjetove zove prelijemo vodom, uspemo limuntus i ostavimo da stoji 24 sata.
Potom procijedimo kroz gazu i dodamo šećer. Povremeno miješamo.
Kada se šećer potpuno istopi, sok naspemo u čiste staklene boce i zatvorimo ih.
Sok koji smo dobili je sirup koji se za osvježenje sa vodom miješa u omjeru od 5 : 1 do
8 : 1 (tj. po želji). Sok je prelijepog ukusa i izuzetno zdrav. Ne preporučuje se pijenje
dnevne količine veće od pola litre. ŽIVJELI !!!

Поље, 23.03. - овчари други пут

Зврчаљка

Сјећате ли се ове дјечије играчке? Овакву ми је, мало проширеног зупчастог ваљка, правио  отац у дјетињству, а ми дјеца смо трчећи и зврчећи помало нервирали наше баке и дједове. Звук који даје зврчаљка, када се окреће, веома је јак а данас сличну играчку можемо да видимо и чујемо на разним утакмицама као навијачки реквизит. Ову на слици купио сам у Словенији, у Постојнској јами (дословно).

 

Обичај свећења водице

Обичај свећења водице је древни народни обичај код православних хришћана. Те обичаје памтимо дуго, од самог нашег рођења. Сјећам се да сам се, као дијете, веома радовао овом "догађају", јер сам знао да ћу од попа Нове Петровића који је долазио у наш крај да свети водицу, добити прегршт бомбона. Знам да су се и остала дјеца јако радовала томе.

Када селом иде поп да свети водицу, у селу се створи посебна атмосфера ужурбаности, нестрљења, свечаности и сталног очекивања попа. Жене, док мало извирују на пут, вире иза завјеса, уређују кућу и чисте двориште, довикују се и питају да ли иде поп. У вријеме када је на селу било далеко мање новаца или материјалних ствари, домаћини и њихове породице су се бринули о томе да се не осрамоте, тј. да попу "не дају мало". А давало се свашта, ко је имао новаца дао би попу, ко није имао новаца дао би јаја, сланине, шунку, кобасицу или већ нешто. Сељани су имали веома велико поштовање, али некако и страх од попа. Међутим, од попа Новице није страховао нико. То је био веома благ човјек који је волио и шалу, дијелио је разне савјете укућанима, дјеци је давао по пуне шаке бомбона и миловао нас по глави смијешећи нам се, а ако од домаћина добије и само лијепу ријеч - био је задовољан и није приговарао. 

Када се свети водица са попом обично иде од куће до куће и његов помоћник - црквењак, а домаћини на сто треба да изнесу мало кукурузног брашна у једној здјели, у другу здјелу наспу воде која се свети и потребан је струк босиљка. У брашно се пободе једна свијећа коју запали црквењак када поп почне са молитвом. Молитва не траје дуго, а у току ње поп благосиља кућу и укућане и пожели им да у кући буде слога и напредак, да се кућа умножи, да добро роди љетина и да стока буде здрава и напредна. Умакаљем струка босиљка у воду и "шкропљењем" укућана по глави, те бацањем водице босиљком по соби и кућном свецу, наставља се обред при ћему сваки укућанин љуби крст.

По садашњим обичајима, попу се углавном на крст даје симболични прилог за цркву у новцу.

Поп, црквењак и домаћини се учтиво растају, а онда сљедећа кућа дочекује попа.

У нашем селу је обичај да се освећена водица чува у боци у кући, до идућег свећења, а онда да се њоме напоји стока, што се односи и на брашно.

Ових дана се свети водица, па сам направио један пригодан снимак који ћу подијелити са вама.

Иако предивног архаичног изгледа, иако одолијева зубу времена, дрвена надстрешница у Шипрачком гробљу у Пољу чека неопходну обнову