Путаљ - најславнији коњ у српској поезији за дјецу

Славни коњи у свјетској литератури су свакако Букефал - коњ Александра Македонског - који је са господаром прошао многе битке, али се заправо бојао своје сјенке, потом Инцитатус - коњ римског императора Калигуле који је био први коњ који се званично бавио политиком, јер га је луди диктатор поставио за сенатора, затим Росинанта - коњ Дон Кихота и Хипокампус - коњ Бога мора Нептуна којег је дотични бог, и поред толико риба и китова, јахао под морем.
Најславнији коњи у српској поезији су Шарац Марка Краљевића и Кушља - коњ Хајдук Вељка Петровића из Првог српског устанка. А, у дјечијој литератури и поезији то је свакако Путаљ којег његов газда Циго у пјесми Чика Јове Змаја описује овако:

Јован Јовановић Змај

Циганин хвали свога коња

Гледаш,  је ли, мога коња, господару стари?

Не знаш је ли коњ ил птица

Ластавица?

Скидај наочари!

Не можеш се нагледати, већ хајде пазари!

Ти још питаш за Путаља,

Да ли ваља?

Немај бриге!

Да не ваља, не би био он код Циге.

Не можеш га у царевој наћи штали,

Само Цига што не уме да га хвали.

Да га поспеш сувим златом, ко не штеди,

Још и онда један дукат више вреди.

Ако има, једе сено, зоб и сламу.

Ако нема, он не иште, не треба му.

Немој да му гледаш зубе,

Мој голубе,

Ни ја му их нисам гледо, немој ни ти,

Тај не може остарити.

Што га дуже тераш, куме, све је млађи,

Па де сад му пара нађи!

А што питаш хоће л моћи

Какав јендек да прескочи?

Тај се није још родио,

Кој он није прескочио,

Прескочи га тако лако, као да је пиле неко,

И то уздуж, не попреко.

Ја га јашем без седла, седласта му леђа,

За пасош га не питај, јер то њега вређа.

Иди куме, иди, иди,

Још ме питаш како види –

То је да се приповеда:

Види одстраг ко и спреда,

Види ноћу ко на дану,

А на дану ко у ноћи,

Такве су му очи.

А што питаш, мој пријане,

Има л мане,

Та зато га и продајем, мој пријане,

Јербо нема мане,

Такви коњи нису за нас, за Цигане.

А брзина каква му је?

Малко је бржи од олује.

Сад ћеш чути,

Казаћу ти:

Једном сам се из Ердута

Враћо с пута.

Мада нас је пљусак вијо,

Он се није уморио.

Муња севне, а он рже,

Пљусак брзо, а он брже

Пљусак пишман на мог хата,

Па га хвата,

А Путаљ га преко гледа,

Па се не да.

Пљусак лети да полије,

-          Тек што није!

Кад стигосмо под шатора,

У цигански дворац леп,

На мом коњу све је суво,

Покисо му само реп.