У јесен, кад би све било окићено пристиглим златним жутим плодовима, чобани би уз стада ситне и крупне стоке по њивама и обраним кукурузиштима започели свој боравак на испаши стоке. Уз рјечице или шумарке ложили би ватру и под сноповима кукуруске склањали се од кише.
На овратинама или испод хладовине, поред шума, остајали би неузрели ’’чурци’’-клипови кукуруза. Чобано би их брали , ложили ватру и на жару пекли. Овако пажљиво, да не изгори запечен клип кукуруза назива се печењак.
Печењак се радо жарио и уз ватру казана, кад се пекла ракија. А уз гутљај ракије служио би као укусан залогај умјесто мезе.
Поред печења кукуруза, чобани су убирали плодове домаћег и дивљог воћа, најчешће трнина и шипка. На чобанској трпези често би се нашле гљиве печерке, као и ’’јарчићи’’ – сунчанице.
Уз дворишта кућа били су богати воћнаци са дебелим и високим стаблима крушака и јабука јесењача, које су поткупљане , након сваког вјетрића који би плодове просуо по земљи. Било је таквих сатабала и по њивама, поред шума, на међама, свугдје гдје се могла засадити и укалемити добра воћка.
Било је то некада, сада више нема чобана, нема ручног брања кукуруза,а нема ни њива пуних ситне и крупне стоке, гдје се овнови и волови јаких и дугих рогова васцијели дан боре и боду за превласт на богатим пашњацима, а лаважи паса чувара одјекују далеко.
Све је то, уз пјесму чобаница и чобана, цвркут и пијев птица стварало дивну незаборавну бисерну ниску у природном простору чистине и љепоте, која сјећањем и сада у срце удара и надахњује новим и јачим животом.
То су успомене које се буде сваке нове јесени и потсјећају на младост, лијепе дане дјетињства и жвота.
То су успомене које се буде сваке нове јесени и потсјећају на младост, лијепе дане дјетињства и жвота.
Фотоси и текст : by Савко Пећић Песа
