АРАН

Добри стари аран.

На селу су одувијек радови били разноврсни, али некада су они били различитији и другачији, него данас. Сваком убирању љетине се радовало, славило и Богу на даровима захваљивало. 

О том сваком значајном послу везан је неки лијеп обичај. За косидбу траве, косци су се такмичили, ко ће бити најбољи. Ко је био најбољи био је колибаша, што значи да је био први на откосу,а за њим остали. На ливади је било некад више од 50 косаца.Колибаша би навече добио киту цвијећа од дјевојке у кући, а за косце се спремала посебна вечера и дарови. Исто је било приликом жетве пшенице. Пшеница се жела ручно српом и посебно су жене биле спретне у жетви,а мушкарци су правили ужат за везивање снопова и стављање у крстине - крсташе, како не би киша и влага нашкодиле пшеници до вршидбе. 

Вршидба се чекала дуже времена, јер вршалица није било много у селу, па док стигну у сваки крај села требало је чекати. За вршидбу пшенице се припремала површина на земљи с које је мотиком дио по дио скидана трава, па би остала глатка земљана површина. Ова се површина називала арман, отприлике величине једног ара.Можда је и по томе назван арман, ар - ман, арман. Арман је служио послије и прије вршидбе, читаву годину, за обијање и сакупљање граха и других повртларских култура, па се то лакше покупи и на вјетру одвоји чисто зрно.

Кад се направи арман, онда се поред армана из пшеништа довезу све крстине у сноповима и послажу у једну велику купу. Пшеница је стизала нешто касније него што стижу сада разне хибридне пшенице. Биле су познате двије врсте пшенице, шишуља и бркуља. Шишуља је била боља и боље рађала, док је бркуља имала велике бркове и то је често задавало проблема приликом рада око жетве и везивања у снопове, ако дијелови закаче и огребу лице, руку,а поготово око.

Вршидба је била крајем јула или у августу, па је чак захватала и почетак септембра, када је пристизао за вршидбу љуљ-смиљкета. Ако је било мање пшенице у неком домаћинству, онда су се комшије договарале да праве један арман и заједнички ручак за вршиоце. Вршиоци су ишли од домаћинства до домаћинста и нису никога прескакали у вршидби.Услуге су плаћане ушуром, то јест у натури  од 8 до 10 килограма пшенице на 100 кг.,односно један метер, како су сељаци називали ту мјеру. Сирамшним домаћинствима вршиоци нису ни узимали ушур. Вршиоци су биљежили количине извршене пшенице и касније сакупљали ушур, кад се сви вршаји заврше. Ово је на неки начин била ''крађа'', јер суха зрна пшенице су лаганија, него кад су влажна одмах након вршидбе. На то ипак, није нико обраћао посебну пажњу.

Некад се пшеница газила коњима или воловима,понегдје млатила моткама док није направљено гефло, којег су покретала два пара коња. Након гефла машину вршалицу је покретао мотор, у почетку разне врсте,а најпознатији је био ''аран'', који је дугачким кајишем био повезан на ременицу вршалице, зване ''бљувара''. За рад на бљувари требало је више радника; доносиоца снопова, резача снопова, распоређивање руковети и улагање у бубањ, те вилара који су одвајали сламу од зрна, па онда оних који су на решету редили жито и паковали у вреће и односили у магазу, те више радника који су сакупљали пљеву, која је служила за прављење ћерпића или као простирка за стоку, садијевања уз стожину сламе, која је била неопходна сваком домаћинству, чак се од ње правила простирка - сламарица за кревете.Све укупно требало је више од 30 радника за послуживање машине - вршалице зване ''бљуваре''. 

Послије ће се појавити вршалица звана ''дреш'', која је одмах редила жито и сипано у вреће.То ће  смањити број потребних радника за више од половине.Овај начин вршидбе ће трајати све до појаве комбајна, који је све послове обављао на њиви, од косидбе, до вршидбе и чишћења од пљеве и истресање зрна у прколице. Наравно, број потребних радника се још више смањио за обављање вршидбе,а на тај начин су се и губили обичаји. Није више било пјесме у част добре жетве, окупљања вршилаца и спремања добре вечере и давања дарова. Комбајнер може неколико домаћинстава ,зависно од површина да обиђе за дан,а армани више нису били потребни.

За вршидбу су везани разни обичаји. Вршиоци су посебно награђени,а сви су радо долазили а мобу и вршидбу. Прво, што су тако помагали једни другим,а друго за дан вршидбе се спремао богат ручак у сваком домаћинству. Обавезно су се пекле пите са бундавом и са слатким кајмаком. Од јела , обавезан је био пирјан. Пирјан је гулаш од пијетла који се хранио и чувао за дан вршидбе. Исијече се месо на комаде, пасира с луком у масти залије водом и кува. У то се обавезно убаци нови пристигли кромпир и мирођије, те запржи брашном и алевом паприком. Батак из пирјана је припадао вршиоцима, то јест мајсторима.Тако су се сви добро гостили,а било је и ракије.

Вршидба је за нас дјецу била најинтресантнији догађај у години. За вријеме вршидбе, поред мотора арана на пристојној удаљености, коју одреди мајстор мотора окупи се много дјеце и посматра како мотор и машина ради, те као се прави фитиљ за покретање арана. Некад се фитиљ палио по неколико пута, што је било напорно док мотор упали и почне да ради. То је нама дјеци било занимљиво.Кад прође вршидба онда смо од блата правили аране и вршалицу и то као палили стављајући фитиљ, и опонашајући гласом рад мотора - арана, ћуху,хуху ћуху ху ху, аа ћуху, тр, тр , тр, бр, бр.

Фотоси: архива ФБ.
Текст: Савко Пећић Песа