Драги посјетиоци, желио бих са вама подијелити још једну моју лијепу успомену на веома драгог и вриједног човјека и нашег комшију, Душана Игњића из засеока Татари у Пољу. Посебно и због тога што ме је овај човјек веома волио и често са задовољством одговарао на моја дјечачка питања, а ја сам као дијете према њему гајио посебан респект и разумијевање, увијек смо се лијепо слагали и причали, имао је посебно стрпљење за дјечију радозналост и занимацију. Још имам кајсију, и она још рађа, коју смо Душан и ја заједно калемили. То је била прва садница коју сам укалемио. Сјећам се да смо поред засађене младице чучали, стрпљиво ми је објашњавао како се ради овај посао. Душан није имао школе, али када се сјетим начина на који ми је приближио начин калемљења на процјеп, помислим како тако стручно не би поступио ни неко ко је завршио педагогију?! Наравно, мој први калем, захваљујући Душану, успио је и много смо, много кајсија појели са овога стабла. Душан је волио да сврати код нас на разговор, на кафу, чашицу домаће ракије уз коју би испушио и пар цигарета, сјећам се да је пушио "Југославију" са бијелим филтером.
Али, драги моји, повод да пишем овај чланак о Душану Игњићу заправо је ковачки занат, занат у којем је Душан био не само занатлија, већ и прави умјетник. Душан се у Татар (Поље), као младић, доселио из Врела. Дјед Милан каже да је Дуле рођен 1930. године и да му је и отац био ковач. У Пољу се оженио Симеуном р. Милошевић и са њом стекао петоро дјеце - Перу, Јованку, Бору, Лазара и Нову. Ова скромна породица је живјела у кућици поред нашег пута, на брежуљку, код скретања према Ћосићима. У дворишту, испред куће, била је ковачница. Колико се сада могу сјетити, ковачница је била направљена "у шепер", тј. зидови су јој били од дрвених палија и блата помијешаног са сламом, имала је дирјеке и остале чврсте дрвене потпоре, а кров је био направљен од лима, јер је у ковачници увијек било и превише искри и ватре, па је увијек пријетила опасност да се запали. И поред тога што је Душан водио рачуна о томе, ковачница се, колико ја знам, запалила бар два пута. Једног од та два случаја се прилично добро сјећам иако сам био мали - селом је прострујала вијест да гори Душанова ковачница. Видио сам бројне људе, наше комшије, како трче уз пут. Ми дјеца смо радознало појурили за њима према Душановој кући. Још од наших кућа видио се велики дим у том правцу. Када смо стигли горе до Душанове куће имали смо шта видјети - ковачница је била готово сва изгорила. Од ковачнице до једне оближње јаруге са водом створен је ланац људи и жена који су грабили воду кантама и,од руке до руке, преносили је према ковачници и гасили ватру. И поред најбоље воље свих комшија ковачница није спашена, а такође ни мјешина коју је било прилично компликовано и скупо направити. Али убрзо након тога, Душан је поново градио своју ковачницу, у чему су му помогли сви комшије или радом или материјалом.
Као дјеца, често смо долазили до ковачнице и посматрали како то Душан ради, слушали разговоре људи који су доносили бројне алатке на поправку или су наручивали разне предмете од жељеза. Никада нисмо од Душана доживјели да нас удаљи или да загалами на нас, напротив, призивао нас је и шалио се са нама, иако смо понекад можда били и досадни.
Пред ковачницом се увијек могло видјети по неколико људи, запрежна кола са воловима или коњима, кроз један велики димњак на крову се могло видјети хиљаде варница или дима, а испред је било и једно велико корито пуно воде - корито у којем се калио челик. Испред је била и једна направа за везање коња приликом поткивања, а около је било и неколико јабука и крушака које су повремено одвлачиле нашу пажњу, а тек црни рушт у дворишту, па на њему нас дјеце је било више него брљака - то је била права борба за трешње.
У ковачници се налазило мноштво алата - клијешта веома чудног изгледа, разних комада жељеза, ексера за поткивање коња, чекића, а највише прашине. На једној страни до зида налазио се "строј" са ватром (е, ту нам Дуле није дозвољавао прићи!), изнад њега је била мјешина или мијех са једном дугачком дрвеном ручком у облику мотке коју смо често жељели баш ми покретати. Свима нама, дјеци, Дуле би дозволио да пробамо, а ми смо уживали када видимо да се покретањем мјешине ватра из ћумура распламсава.
Душан је углавном сам правио свој ћумур који је користио за загријавање жељеза. Правио га је од шљивовине посебним поступком. Кокс је ријетко имао, а и када би га имао, љубоморно га је чувао за захтјевнији рад на ковању.
Наковањ се налазио на једном великом пању насред радње. Са тог пања висило је мноштво алата са стране. Сваки је имао своју посебну намјену. Наковањ се цаклио.
Најчешћи послови које је радио мајстор Душан били су клепање сјекира, клепање лемеша од плугова, поправка лопата, мотика, грабаља, те израда дијелова за плугове, копачице и оков воловских или коњских кола и платона. Ексере за поткивање коња Душан је, такође правио сам. Радила се и израда осовина за кола, те заваривање шина на точковима дрвених кола, разне кајле, шпице, клинови за зубаче и слично. Управо тај посао ковачког заваривања је био најзахтјевнији посао и њега нису успијевали савладати сви ковачи. Али Душан, Душан јесте. Он је тачно знао до које мјере треба загријати обруч, како га поставити на наковањ, којом снагом ударати чекићем, знао је којим чекићем (које тежине) треба ударати и куда, знао је како и када да кали вар, како да га хлади, а при овом поступку користио је и блато и воду...Његова шиња била је јача на мјесту вара, него на другом мјесту!
Окивајући дрвена кола за волове, за коње и разне платоне, Душан је заиста постигао прави умјетнички квалитет својих радова, често је изводио неке вињете и "бургије" и мимо наруџбе наручиоца, па кад би овај дошао да преузме рад, дивио би се и захваљивао. Још у Пољу има кола и платона које је Душан оковао, а када бисте видјели ту љепоту и досјетљивост обраде жељеза, знали бисте одмах да је то радио Душан Игњић.
Већина ковача уопште, при ковању и раду са врућим жељезом које топи кожу, ради са рукавицама на рукама. Међутим, никада нисам видио да је Дуле ставио рукавице на руке - он би изгубио осјећај, то више не би било то!
Увијек смо са занимањем гледали како Душан са лакоћом и елеганцијом пробија и прави рупе на усијаном жељезу, радовали смо се када кали готове предмете у води, јер онда вода цврчи и ствара се мали дим од њеног испаравања. Душан као да је имао термометар, по боји жељеза знао је на којој је температури оно загријано, знао је када престати са гријањем, колико дуго калити - не кали се исто сваки израђени предмет. Ватра изнад ћумура плава, црвена, жута...жељезни комади црвени, сребнасто бијели од усијања...
Када бисмо га питали чему служе тако дугачка клијешта, он се шалио да служе, да се неваљалој дјеци откине нос, на што смо се ми смијали и около трчкарали.
Готово свим својим комшијама Душан би направио и поклонио разне маше и жараче за шпорете, а израђивао их је и серијски и продавао.
Једном приликом Душан је направио и пушку једноцијевку и регистровао је, те постао врстан ловац. Дјед Милан Стјепановић каже да нико није имао око као Душан, каже да је био најбољи стријелац у селу и да је са својом једноцијевком увијек нешто доносио из лова.
А шта је још знао Душан? Па знао је још свашта. Кад бисмо у августу или септембру, када се пече ракија ранка, негдје поред казана гдје је уживао свратити, чули да цвили виолина - знали смо да то свира Душан. У љетној ноћи звук виолине има посебну чар. Често би му се и други придружили са шаргијом, па трећи са пјесмом - ето разлога да се поред казана, уз коју више, остане и до зоре. Дуле је свирао и "у шаргију". А, Дуле је обожавао печењке и кромпир печен испод казана на жару...и све нас је частио са њима - како је то било слатко и симпатично, грицкати храну док нас једва освјетљава жмирави фењер са шљиве...или сребрни мјесец са неба...док се вије велики стуб дима и паре од тек испуштеног врелог ћопа из казана...и док се чује жамор и трка казанџије...
Душан Игњић је умро млад. Не знам тачно колико је имао година, али знам да је увијек био младог и радосног духа. Ово што сам написао о Душану моје је сјећање на једног дивног човјека.
(Жао ми је што немам ниједну фотографију Душана Игњића, ако неко има, нека ми је пошаље - хвала!)
(У недостатку оригиналних фотографија, овдје ћу поставити неке које сам посудио, једноставно да би читалац и овако себи дочарао ову причу)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Али, драги моји, повод да пишем овај чланак о Душану Игњићу заправо је ковачки занат, занат у којем је Душан био не само занатлија, већ и прави умјетник. Душан се у Татар (Поље), као младић, доселио из Врела. Дјед Милан каже да је Дуле рођен 1930. године и да му је и отац био ковач. У Пољу се оженио Симеуном р. Милошевић и са њом стекао петоро дјеце - Перу, Јованку, Бору, Лазара и Нову. Ова скромна породица је живјела у кућици поред нашег пута, на брежуљку, код скретања према Ћосићима. У дворишту, испред куће, била је ковачница. Колико се сада могу сјетити, ковачница је била направљена "у шепер", тј. зидови су јој били од дрвених палија и блата помијешаног са сламом, имала је дирјеке и остале чврсте дрвене потпоре, а кров је био направљен од лима, јер је у ковачници увијек било и превише искри и ватре, па је увијек пријетила опасност да се запали. И поред тога што је Душан водио рачуна о томе, ковачница се, колико ја знам, запалила бар два пута. Једног од та два случаја се прилично добро сјећам иако сам био мали - селом је прострујала вијест да гори Душанова ковачница. Видио сам бројне људе, наше комшије, како трче уз пут. Ми дјеца смо радознало појурили за њима према Душановој кући. Још од наших кућа видио се велики дим у том правцу. Када смо стигли горе до Душанове куће имали смо шта видјети - ковачница је била готово сва изгорила. Од ковачнице до једне оближње јаруге са водом створен је ланац људи и жена који су грабили воду кантама и,од руке до руке, преносили је према ковачници и гасили ватру. И поред најбоље воље свих комшија ковачница није спашена, а такође ни мјешина коју је било прилично компликовано и скупо направити. Али убрзо након тога, Душан је поново градио своју ковачницу, у чему су му помогли сви комшије или радом или материјалом.
Као дјеца, често смо долазили до ковачнице и посматрали како то Душан ради, слушали разговоре људи који су доносили бројне алатке на поправку или су наручивали разне предмете од жељеза. Никада нисмо од Душана доживјели да нас удаљи или да загалами на нас, напротив, призивао нас је и шалио се са нама, иако смо понекад можда били и досадни.
Пред ковачницом се увијек могло видјети по неколико људи, запрежна кола са воловима или коњима, кроз један велики димњак на крову се могло видјети хиљаде варница или дима, а испред је било и једно велико корито пуно воде - корито у којем се калио челик. Испред је била и једна направа за везање коња приликом поткивања, а около је било и неколико јабука и крушака које су повремено одвлачиле нашу пажњу, а тек црни рушт у дворишту, па на њему нас дјеце је било више него брљака - то је била права борба за трешње.
У ковачници се налазило мноштво алата - клијешта веома чудног изгледа, разних комада жељеза, ексера за поткивање коња, чекића, а највише прашине. На једној страни до зида налазио се "строј" са ватром (е, ту нам Дуле није дозвољавао прићи!), изнад њега је била мјешина или мијех са једном дугачком дрвеном ручком у облику мотке коју смо често жељели баш ми покретати. Свима нама, дјеци, Дуле би дозволио да пробамо, а ми смо уживали када видимо да се покретањем мјешине ватра из ћумура распламсава.
Душан је углавном сам правио свој ћумур који је користио за загријавање жељеза. Правио га је од шљивовине посебним поступком. Кокс је ријетко имао, а и када би га имао, љубоморно га је чувао за захтјевнији рад на ковању.
Наковањ се налазио на једном великом пању насред радње. Са тог пања висило је мноштво алата са стране. Сваки је имао своју посебну намјену. Наковањ се цаклио.
Најчешћи послови које је радио мајстор Душан били су клепање сјекира, клепање лемеша од плугова, поправка лопата, мотика, грабаља, те израда дијелова за плугове, копачице и оков воловских или коњских кола и платона. Ексере за поткивање коња Душан је, такође правио сам. Радила се и израда осовина за кола, те заваривање шина на точковима дрвених кола, разне кајле, шпице, клинови за зубаче и слично. Управо тај посао ковачког заваривања је био најзахтјевнији посао и њега нису успијевали савладати сви ковачи. Али Душан, Душан јесте. Он је тачно знао до које мјере треба загријати обруч, како га поставити на наковањ, којом снагом ударати чекићем, знао је којим чекићем (које тежине) треба ударати и куда, знао је како и када да кали вар, како да га хлади, а при овом поступку користио је и блато и воду...Његова шиња била је јача на мјесту вара, него на другом мјесту!
Окивајући дрвена кола за волове, за коње и разне платоне, Душан је заиста постигао прави умјетнички квалитет својих радова, често је изводио неке вињете и "бургије" и мимо наруџбе наручиоца, па кад би овај дошао да преузме рад, дивио би се и захваљивао. Још у Пољу има кола и платона које је Душан оковао, а када бисте видјели ту љепоту и досјетљивост обраде жељеза, знали бисте одмах да је то радио Душан Игњић.
Већина ковача уопште, при ковању и раду са врућим жељезом које топи кожу, ради са рукавицама на рукама. Међутим, никада нисам видио да је Дуле ставио рукавице на руке - он би изгубио осјећај, то више не би било то!
Увијек смо са занимањем гледали како Душан са лакоћом и елеганцијом пробија и прави рупе на усијаном жељезу, радовали смо се када кали готове предмете у води, јер онда вода цврчи и ствара се мали дим од њеног испаравања. Душан као да је имао термометар, по боји жељеза знао је на којој је температури оно загријано, знао је када престати са гријањем, колико дуго калити - не кали се исто сваки израђени предмет. Ватра изнад ћумура плава, црвена, жута...жељезни комади црвени, сребнасто бијели од усијања...
Када бисмо га питали чему служе тако дугачка клијешта, он се шалио да служе, да се неваљалој дјеци откине нос, на што смо се ми смијали и около трчкарали.
Готово свим својим комшијама Душан би направио и поклонио разне маше и жараче за шпорете, а израђивао их је и серијски и продавао.
Једном приликом Душан је направио и пушку једноцијевку и регистровао је, те постао врстан ловац. Дјед Милан Стјепановић каже да нико није имао око као Душан, каже да је био најбољи стријелац у селу и да је са својом једноцијевком увијек нешто доносио из лова.
А шта је још знао Душан? Па знао је још свашта. Кад бисмо у августу или септембру, када се пече ракија ранка, негдје поред казана гдје је уживао свратити, чули да цвили виолина - знали смо да то свира Душан. У љетној ноћи звук виолине има посебну чар. Често би му се и други придружили са шаргијом, па трећи са пјесмом - ето разлога да се поред казана, уз коју више, остане и до зоре. Дуле је свирао и "у шаргију". А, Дуле је обожавао печењке и кромпир печен испод казана на жару...и све нас је частио са њима - како је то било слатко и симпатично, грицкати храну док нас једва освјетљава жмирави фењер са шљиве...или сребрни мјесец са неба...док се вије велики стуб дима и паре од тек испуштеног врелог ћопа из казана...и док се чује жамор и трка казанџије...
Душан Игњић је умро млад. Не знам тачно колико је имао година, али знам да је увијек био младог и радосног духа. Ово што сам написао о Душану моје је сјећање на једног дивног човјека.
(Жао ми је што немам ниједну фотографију Душана Игњића, ако неко има, нека ми је пошаље - хвала!)
(У недостатку оригиналних фотографија, овдје ћу поставити неке које сам посудио, једноставно да би читалац и овако себи дочарао ову причу)
