17. мај 2015.
На полицама и креденцима стајале су овакве, и њима сличне, бакине лимене кутије за зачине, за мирођије како смо говорили. Наравно, с обзиром на танки њежни недовољно заштићени лим, најчешће их рђа мало нагризла, поготово оне које би се нашле близу соли или које су често додириване сланим или мокрим рукама. У свеопштем сиромаштву бакиње кухиње ове кутије су биле права раскош облика и боја, али још више израз извјесне модерности и техничког напретка.
Старе бакине кутије у низу уз које смо одрастали
Обојена дрвена соленица или шећерница
За со су се користиле дрвене кутије од куване буковине, али и других врста дрвених дашчица, увијек с предње стране украшене стилизованом сличицом цвијета, неке вињете, етно-мотива итд. Неки су на дрвету усијаним жељезом уписивали за што је намијењена: „шо“, „шећер“ и сл. Сеоски столари правили су ове кутије у разним величинама и облицима. За задњој страни био је повишени дио с рупом да би се кутија могла објесити о ексер забијен у зид. У том смислу оне су биле самостојеће у односу на лимене кутије у низу које су по величини поредане на неку подлогу.
Ево и оних живљих боја
Керамика је дошла касније, вјероватно је била скупа, а пластика још није угледала свијет бакине кухиње. Нама дјеци најзанимљивије су биле оне у којима је држан шећер, кога никад није било у изобиљу па су наше крађе биле оштро критиковане, а богме зад зафали за колаче, било је и веће гужве. Ето тако једноставни предмети врло пластично освјежавају сјећање на прохијало вријеме, на један начин живота чија је љепота и вриједност била баш у тој једноставности.
Теодор Трифуновић
